Максим Исповедник (581—662) је хришћански светитељ. Био монах и византијски теолог, творац широког теолошког система који обухвата хришћанску мисао од Оригена до Псеудо-Дионисија Ареопагита, укључујући и хеленске неоплатонисте, попут Плотина и Прокла. У христологији, заступао је диофизитску позицију (да Христ има и човечанску и божанску природу) у време када је православна црква, на челу са васељенским патријархом и византијским царем, заступала монофизитизам. Због својих ставова је осуђен као јеретик и протеран у изгнанство, где је и умро. Убрзо потом, његово учење је оправдано на Шестом васељенском сабору у Цариграду, и проглашен је за свеца.
